4 uzroka anksioznosti

O anksioznosti možemo pričati na mnogo načina i verovatno psiholozi različitih psihoterapijskih usmerenja bi pričali na različite načine o tome odakle anksioznost potiče.

Što se mene i mog pristupa tiče (kognitivni, REBT pristup), anksioznost potiče iz glave, iz našeg misaonog toka. Osećamo je u telu, ali potiče iz glave.

Kako?

Hajde prvo da se vratimo na to šta je anksioznost?

Anksioznost je oblik straha.

Strah od čega?

Najčešće od naše neizvesne budućnosti koju zamišljamo strašnije nego što će ona ikada biti. Tome smo skloni kao ljudska bića, ne radi se tu o pojedincnu i tome šta nije u redu sa mnom, već smo kao ljudska bića koja imaju inteligenciju (sposobnost zamišljanja budućnosti, prisećanja prošlosti, smišljanja različitih potencijalnih ishoda, zamišljanje potencijalnih scenarija) skloni tome... sve su to sposobnosti naše inteligencije i u ovom slučaju, možemo da kažemo da je ovo jedno malo "prokletstvo" naše inteligencije.

Strah, kao jedna od osnovnih emocija, je normalna, kada stvarno postoji opasnost. Zebra koju je pojurio lav, trči koliko je noge nose.

Međutim, u čemu se mi razlikujemo od zebre i zašto zebra nema anksiotnost a mi imamo?

Zato što zebra u trenutku kada je pobegla na bezbedno mesto gde lav više ne može da je dohvati, zebra nastavlja da živi svoj život prilično bezbrižno (osim što pamti gde je poslednji put videla lava i moguće da se neće vratiti na to mesto).

Ali, zebra ne stoji na livadi i premotava film o tome koliko joj je bilo strašno to što ju je jurio lav, ne razmišlja o tome kako će sledeći put pobeći i koliko će svaki naredni put biti strašan, i dokle tako, i zašto baš mene juri...

Zebra ne zamišlja potencijalno strašnu budućnost niti premotava strašnu prošlost.

Nama je naša inteligencija omogućila da možemo da premotavamo prošlost i da zamišljamo budućnost i da je se plašimo kao da se ona dešava upravo sada i ovde.

U tom smislu, postoje 4 uzroka anksiotnosti:

1. Preuveličavamo verovatnoću da se nešto loše desi

Mogućnost nekog ishoda i verovatnoća baš tog ishoda nisu ista stvar. Jer mogućnosti postoje. Sve i svašta je moguće na ovom svetu. Ali verovatnoća da se desi baš to čega se mi plašimo je nešto o čemu možemo pričati. Problem nastaje u trenutku kada mi samu mogućnost pretvaramo u najverovatniji ishod. I naravno, nikada ne razmišljamo o najlepšim ishodima nego najstrašnijim.

Šta uraditi?

Hajde da se bavimo verovatnoćom i uzmemo u obzir i ostale okolnosti, u računanju šanse za tim ishodom.

2. Preuveličavanje same opasnosti

Skloni smo tome da preuveličamo potencijalne posledice toga čega se plašimo, misleći da ako se baš to desi, to će biti užasno, nepodnošljivo, neizdrživo.

Šta uraditi?

Hajde da potencijalne posledice imenujemo pravim imenom.

Ako se desi baš to čega se plašim, biće grozno, neprijatno, teško ali možda ipak neće biti užasno i nepodnošljivo. Verovatnije je da ću preživeti, samo će mi biti jako teško.

Velika je razlika između neizdrživog, užasnog i neprijatnog, jako teškog.

3. Potcenjivanje sopstvenih sposobnosti

U strahu, često potcenjujemo svoju sposobnost da se izborimo sa nečim. Zaboravljamo činjenicu da smo do sada uspešno preživeli sve što nam se desilo. Što ne znači da nam je bilo lako, ali znači da smo preživeli, izdržali, prevazišli, krenuli dalje, oporavili se...

Uspešno smo preživeli 100% onog najgoreg što nam se do sada desilo, koje su šanse da nešto sledeće ne preživimo?

4. Potcenjivanje mogućnosti pomoći sa strane

Mogućnost da dobijemo pomoć, ili da potražimo pomoć i nije tako mala kao što smo skloni da mislimo. Ukoliko do sada nismo imali u iskustvu pomoć sa strane, možda je nismo tražili na pravim mestima. Mada sam sigurna da svako od nas ima u iskustvu situaciju neočekivane pomoći sa strane, ili smo barem prisustvovali ili smo je sami pružili nekome.

Osvešćivanje uzroka anksioznosti neće nužno da nam umanji anksioznost, ali može biti prvi korak u boljem razumevanju porekla naše anksioznosti i korak ka daljem procesu rešavanja ovog neprijatnog stanja zvanog anksioznost.

Anksioznost ne mora biti doživotna robija, i ne mora sa njom da se pati decenijama.

Ukoliko imate anksioznost koja vam remeti svakodnevnicu i radost života, ohrabrujem vas da se obratite psihologu za pomoć.

Ukoliko već idete kod psihologa ali nema napretka već neko duže vreme, ohrabrujem vas da kažete to svom psihologu i pitate kako dalje, moguće da će psiholog promeniti pristup i dodati nešto novo ili, uvek možete da potražite novog psihologa/psihoterapeuta koji će vam više odgovarati.

Ana Pavlović, dipl. psih.

RE&KBT savetnik i ACT praktikant